Samopouzdanje kod dece ili slučaj roze sandale
Iako smo u roditeljstvu prenatrpani obavezama i trudimo se da na sve dečije potrebe odgovorimo u najkraćem roku i na najbolji način, ponekad nam se desi ona kap koja prelije čašu. Da li ste znali da ovakve situacije i iskustva govore o tome kakvi smo roditelji zapravo. Da li znate da i samopouzdanje kod dece zavisi od vašeg mentalnog i emotivnog stanja?
Kako roditelji utiču na samopouzdanje kod dece?
Sva istraživanja o roditeljstvu, odgoju i vaspitanju dece pokazuju da stresni događaji i svakodnevni životni problemi roditelja, mogu dovesti do negativnih emocija i problematičnog ponašanja kod dece i to obično u predškolskom i školskom uzrastu. Pronađene su različite veze između stresa roditelja i dece, ali najočiglednije su one u smanjenju komunikacije između njih, nepoverenju ili nesvesnom zanemarivanju usled drugih okolnosti koje nas zaokupljaju.
Šta roze sandala ima sa samopuzdanjem?
Većina nas im sećanje (ili još gore sećanja) na neki negativan događaj koji nam je ostao duboko urezan u pamćenje, i koji i nakon više decenija možemo prepričati sa takvom dozom emocija kao da smo opet na istom mestu, u prošlosti, u istoj situaciji sada i ovde.
Moje živo sećanje na jednu roze sandalu ogledalo se u situaciji koja je puna nepoverenja mojih roditelja. Odrastajući u prošlom veku, osamdesetih godina, svi smo imali isti model neprevaziđenih jugoplastika sandala.
Jednog dana, i sama sam postala vlasnik ove praktične obuće. Iako mi se nisu sviđale, prihvatila sam činjenicu da sam jedna od milion druge dece koja ih poseduje, pa su tako nakon probanja, ostale ispred vrata moje kuće. Nove, roze, jugoplastika sandale, nenošene, neponovljene, ostale su na milost i nemilost našem psu koji je preko noći vešto odgrizao jedan jedini vitalan kaiš sa šnalom. Samo jedan, zamislite. I to samo na jednoj sandali.
Videvši ujutru posledice i precizan, skoro hirurški rez na mojoj sandali, postala sam glavni i jedini osumnjičeni za ovo nedelo. Na psa niko nije sumnjao jer zašto bi pregrizao samo taj jedan deo. Zašto, nije mi mogao odgovoriti, a na moje negiranje krivice niko se nije obazirao. Izrečena mi je presuda i kazna, bez mogućnosti da se branim.
I posle više od trideset godina, sećam se ovog događaja sa svakim i minimalnim detaljem. Od toga kako su sandale bile spakovane ispred vrata pa sve do onog bespomoćnog osećaja jer mi je nisu verovali. Moji roditelji se naravno ne sećaju ničega. Njima je to bila sasvim nebitna stvar, a ako se ja posle više decenija ovako živo vraćam na to, da li mislite da je meni to bilo nebitno?
Naravno da ne, odrasla sam sa određenom otpornošću prema sličnim situacijama, pa tako i sada nakon više decenija, kada pričam, uvek imam dozu sumnjičavosti i ptam se da li mi suprotna strana zaista veruje. Takođe, moje preterano argumentovanje svega i svačega je, ubeđena sam, proizvod baš ove situacije.
Tako je i sa ostalim reakcijama u besu, stresu, napetosti ili čak i u žurbi, dete može postati kolateralna šteta i to u većini slučajeva nije namerno.
Kako uticati na samopouzdanje kod dece i kako gajiti decu punu samopoštovanja
Vežbajte poverenje – bitan faktor u razvoju samopouzdanja kod dece
„Iza svakog malog deteta koje veruje u sebe stoji roditelj koji je verovao prvi”. Deca će verovatno ispuniti ono što mi verujemo o njima. Naš roditeljski glas, jednog dana će postati njihov unutrašnji glas. To znate jer se i sami suočavate sa činjenicom da govorite iste stvari svojoj deci kao one koje ste nekada slušali od svojih roditelja. Zato treba da budemo veoma pažljivi u pristupu i izboru reči dok razgovaramo sa njima. Na kraju krajeva, želimo da odgajamo nezavisnu decu koja su u stanju da donose odluke, da se zalažu za sebe i da idu napred kao samouvereni, srećni ljudi.
Počnite tako što ćete jednostavno slušati i zaista čuti šta pokušavaju da vam kažu, čak i kada vam se ne sviđa buka, galama, vriska ili ton kojim vam nešto saopštavaju.
Neka budu slobodni da razgovaraju
Neka znaju da uvek mogu da dođu da razgovaraju sa vama čak i kada nemaju da vam saopšte lepe vesti ili su napravili neku glupost. Izgradite ovo poverenje da oni dele bilo šta sa vama i da ih nećete osuđivati. Prihvatite ono što kažu, čak i ako se ne slažete sa tim. Otvorena i zdrava komunikacija na ovaj način može pomoći deci da otkriju sopstvenu vrednost. Gradićete odnos pun podrške i uvek biti u toku sa dešavanjima, bez sakrivanja i laži.
Ako imaju strah i osećaju da će tokom razgovora naići na neodobravanje, osudu ili očekuju kaznu, sigurno će pribeći ćutanju i sakrivanju. Kada im stanemo na put našim unapred osuđujućim i neodobravajućim stavom, oni dolaze do zaključka da se najvažnijim ljudima u njihovim životima ne može verovati. Ovo direktno utiče na samopouzdanje kod dece jer rastu u ubeđenju da sve što rade mora nailaziti na osudu.
Ne kažnjavajte i ne uslovljavajte
Pogrešili su ili želite da ih motivišete da urade nešto što dugo odlažu ili ne žele? Kažnjavati ih, oduzimati im omiljene stvari ili zabraniti igru su metode kojima ćete postići da se osećaju jadno i potcenjeno, nikako drugačije. Našoj deci je potrebno naše vođstvo i podrška. Potrebni smo im da ih čuvamo i podržimo i da nikako ne očekujemo da se ponašaju kao odrasli, da razumeju da nam je danas naporan dan na poslu, da smo u strahu od otkaza ili da nas muče bračni problemi. Ako pribegavate kazni, zabrani ili uslovljavanju, odgajate dete koje će kasnije uvek biti u nedoumici ili strahu i naravno bez dovoljno samopouzdanja.
Nađite vremena za igru sa njima
Svaka interakcija sa decom gradi čvrst odnos i predstavlja najbolji temelj u građenju dečijeg samopouzdanja. Skoro trećina roditelja se nosi sa činjenicom da ih brige na poslu, obaveze ili prebrz način života, sprečava da se igraju sa svojom decom.
Više od polovine pribegava tome da prepusti detetu telefon ili kompjuter, zaboravljajući da je gledanje u ekran sve samo ne igra. Ono što smo zaboravili je da igra treba da bude edukativna i inspirativna, ali pre svega treba da nas navede da shvatimo čemu deca teže i koje sklonosti poseduju. Vitalna stvar u razvoju veština, razvoja ali i samopouzdanja. Jer naš zadatak nije samo da ih podignemo i pustimo u svet kao odrasle, već da od njih napravimo odvažne i sposobne ljude.