Dečije igre i jedno izgubljeno pitanje
Dečije igre i jedno izgubljeno pitanje
Posle duge i dosadne zime, nekako smo skoro pa navikli da smo zatvoreni u stanovima, kućama i sobama, prikovani za tv ili mobilne. Potpuno isto kao i odrasli, navikla su se i deca na taj zimski režim. Gledajući filmove, igrajući igrice ili beskrajno skrolovajući snimke na društvenim mrežama, provode dane i vikende, koji se stapaju u u mesece i godine. Gde su nestale prave dečije igre?
Dečije igre koje su podrazumevale odlazak napolje
Prošla je i zima, proleće je tu i sve miriše na vreme porovedeno na otvorenom i u prirodi. Zašto je onda ostala navika da se sve aktivnosti, pa i dečije igre obavljaju i dalje u zatvorenom. Nije li lepo konačno izaći. A ako zanemarimo i lepotu i slobodu i sunce na licu, postoje još mnoge koristi koje su važne i odraslima.
Poziv na igru nekada je bio sinonim za odlazak u park, dvorište, igralište ili na neku okolnu livadu sa improvizovanim golovima. Ako se prisetimo nekog detinjstva, mislim na malo starije generacije koje čitaju ovaj tekst, sve dečije igre su započinjale jednim jedinim pitanjem – mogu li napolje ili može li taj i taj napolje. Gde se izgubilo ovo pitanje?
Lastiš, žmurka, ganja, igre uloga poput kauboja i Indijanaca, školica, klikeri i ćorava baka su sada skoro pa deo istorije… Istina je da se ovakva vremena ne mogu vratiti u potpunosti ali da ih ne treba ni menjati za četiri zida. A znate li zašto?
Zašto je važno da deca provode vreme napolju u igri?
Mala i tela predisponirana za ekspanzioni rast i razvoj, moraju da se kreću kako bi i doživela taj isti fizički rast i razvoj. Priznaćete da sedenje u sobi ili ispred ekrana ne donosi baš neki zdravstveni benefit. Ono što možete očekivati od sati i sati provedenih u sobi jesu gojaznost, kriva kičma, ravni tabani i još mnogo fizički loših osobina. Međutim, ne trpi samo telo teror tog zatvoreničkog života, trpi i njihov socijalni, društveni život kao i mentalno zdravlje.
Više dečije igre napolju – manje nervoze u kući
Da li je iko od nas propustio da uvidi jednu jedinu istinu i činjenicu – ako smo svi u kući danima, deca postaju nemirna, nervozna a mi skoro pa iskačemo iz sopstvene kože. I to nije samo naše zapažanje, sva istraživanja sugerišu da igra na otvorenom dovodi do poboljšane kontrole impulsivnosti, nervoze i manje agresije. Bilo da je u pitanju mala partija fudbala, klizanje na toboganu ili samo malo ljuljanja i trčanja, koristi za njihovo fizičko zdravlje su nemereljive. I za mentalno roditelja, podrazumeva se.
Svi već znamo da nedostatak prave igre šteti deci. Deca treba da koriste svoju maštu da razviju svoje kreativno razmišljanje i veštine rešavanja problema. Osim toga, igra na otvorenom olakšava deci da se igraju u društvu i zajedno sa vršnjacima, nego većina aktivnosti u zatvorenom. Zašto je bitno drugarstvo i dečije igre koje podrazumevaju i drugu decu?
Za najzabavnije dečije igre je potrebno društvo
Tokom odrastanja, deca prolaze kroz nekoliko važnih faza učenja i razvoja. One najranije godine predstavljaju vrlo bitno osnovu za ostatak njihovog života. Dve veštine koje deca uče su socijalizacija i interakcija i one se koriste tokom celog života.
Istina je da deca mogu u društvu da gledaju TV u kući. Ali gledanje televizije im ne dozvoljava da vežbaju i nauče važne veštine kao što su strpljenje, dogovaranje pravila, pregovaranje i rešavanje sukoba. Mnoge popularne igre na otvorenom omogućavaju i zahtevaju od dece da rade zajedno i komuniciraju kako bi se svi zabavili.
Osim zabave, važnost igranja u društvu je bitna i za učenje ali i za osposobljavanje budućih generacija da žive i funkcionišu u okruženju i sa drugima. Igra sa drugom decom omogućava im da nauče da regulišu svoje emocije, razviju društvene veštine i formiraju osećaj identiteta.
Kao ljudska bića, moramo da budemo u stanju da sklapamo prijateljstva, da se družimo sa drugim ljudima i da delimo svoja iskustva i emocije – bez ovih veština život može biti veoma težak.
Bez mogućnosti da se blisko igraju sa svojim prijateljima, deca se mogu osećati usamljeno i socijalno izolovano. Osim toga, bitan je i faktor empatije, deljenja i davanja, jer niko od nas ne želi generacije koje će biti briga za druge, pa čak i sopstvene roditelje, braću ili sestre.
Kako ih naterati da izađu napolje?
Ovakvo pitanje bi pre nekoliko decenija bilo nemoguće i nepostojeće, čak i u domenu naučne fantastike. Danas je već realnost. Iako slušamo milion i jedno upozorenje da im ukinemo vreme provedeno sa telefonom u ruci ili ispred kompjutera, činjenica je da im ne možemo potpuno zabraniti da žive vreme u kom su i rođeni. Umesto toga, možemo im samo pomoći da to vreme skrate i zamene ga nečim dobrim i kvalitetnim. Prvi način je da uvek pratite njihove želje.
Dečije igre u kojima učestvuju i roditelji?
Ako vi uživate u košarci, biciklizmu ili dugoj šetnji, ne očekujte da će i vaše dete zanimati iste stvari i aktivnosti. Ovakvi izbori obično završe još gorim povlačenjem u četiri zida i još većom odbojnošću prema saopštenju da „ide napolje da se igra“.
Ovo je otprilike jednako tome da vam šef kaže da ćete danas izaći napolje da se zabavite posle posla tako što ćete na klupi u parku kucati fakture. Ako vi to ne želite, zašto bi vaše dete igralo po vašim pravilima.
Podetinjite ali pametno!
Vaša deca će više želeti da izlaze napolje ako se igrate sa njima a ne ako se dečije igre svode na vaše zadovoljstvo. Šutnite loptu, klizajte na toboganu, sedite na klackalicu ili ljuljašku… Zabavite se, neka vas vide kako se osmehujete i uživajte. Pitajte ih šta bi želeli da rade napolju umesto da im kažete šta će da rade.